Dečja osećanja

Dečja osećanja: kada i kako reagovati?

U prvoj godini života odvija se intenzivan emocionalni razvoj. Dete usložnjava svoje emocije i stiče osnove njihovog artikulisanja. U prvoj godini dete uči emocionalnu razmenu sa drugima, pre svega kroz kontakt sa majkom. Emocionalni razvoj se u najranijem periodu odvija tako što dete pounutruje odnos roditelja prema njemu/njoj. Tako, ukoliko se ono oseća voljeno, poštovano i uvažavano, naučiće da voli, poštuje sebe i uvažava svoje potrebe. U suprotnom, razviće nedostatak samopouzdanja, nisko samopoštovanje i odsustvo ljubavi prema sebi. Dete upija emocije svojih roditelja. Ukoliko su roditelji uznemireni, ljuti ili uplašeni, i ono će se osećati istovetno. Takođe, ukoliko su roditelji stabilni, smireni i puni ljubavi, ove emocije će se preneti i postati karakteristika detetove ličnosti Kada dete u prvim mesecima života plače, to je jedini način da uspostavi komunikaciju sa roditeljima, te je važno adektvatno reagovati na detetov plač. Pogrešno je misliti da ćemo razmaziti dete ako u ovom najranijem uzrastu reagujemo na plač. Vaspitanje i postavljanje granica detetu počinje tek kada dete prohoda i progovori, te ima osnov da razume šta znači kada nešto može a kada ne.

U prvoj godini života, detetu je neophodan osećaj sigurnosti i zaštićenosti, te kada pokazuje znake straha, važno je adekvatno umiriti dete. Znaci straha se obično pojavljuju između 6-og i 8-og meseca, kada dete sve više reaguje kada majka/otac nisu tu. Osećaj sigurnosti koji roditelj najbolje uliva detetu putem telesnog kontakta (maženje, grljenje), je neophodan i za psihološki i neurološki razvoj deteta (koža i nervni sistem imaju isto embrionalno poreklo, te kada delujemo na kožu, podstičemo i razvoj nervnog sistema deteta).

Iako prve znake ljutnje dete pokazuje već sa 4-5 meseci, intenzivniji “izlivi“ ljutnje se javljaju oko 2 godine. Dete na tom uzrastu ne ume adekvatno da kanališe ljutnju, pa je može pokazivati kroz tzv. zacenjivanje, pri kojem dete viče, baca se po podu, udara…. Rodtieljska uloga je u tome da nauči dete da artikuliše i kanališe svoju ljutnju, a ne da je blokira. Zbog toga kažnjavanje ili povlađivanje detetu u tom trenutku nikako ne pomaže. Koliko god je moguće, treba detetu staviti do znanja i naučiti ga postoje drugi načini da pokaže i kaže da je ljuto, i omogućiti mu to. Roditelji treba da nauče i dopuste detetu da ponekad kaže “ne“, jer je to osnov kasnije samosvojnosti deteta (jer će biti važno da može da kaže “ne“ nepovoljni uticajima iz okoline)

Plač kao jedini vid komunikacije, javlja se neposredno nakon rođenja, ali to ne znači da svaki put kada dete plače da je tužno, već plač, na ovom najranijem uzrastu, odražava nezadovoljstvo. Kako odrasta, dete razvija osećaj tuge kada mu je nešto ili neko uskraćen. Roditelji često padaju u zamku da “spašavaju“ dete od osećanja tuge, umesto da ga nauče kako da prihvati i prođe kroz nju uz podrsku. Osećanje tuge je prilika za roditelje da nauče dete kako da artikuliše i deli svoja osećanja sa drugima, zbog čega ni roditelji ne treba da skrivaju od dece kad su tužni, kako bi se podstaklo deljenje emocija među članovima porodice.

Koje god osećanje da dete doživljava i/ili pokazuje, bilo da je prijatno ili neprijatno, je prilika za roditelje da nauče dete kako da adekvatno usmeri i artikuše svoj doživljaj. Nijedno osećanje ne treba da podstiče roditelje na posramljivanje i kažnjavanje deteta. Porodica je primarno okruženje u kojem treba podsticati i negovati izražavanje osećanja, jer je to najbolji način da detetu ulijemo osećanje podrške i sigurnosti u prvim godinama života, kako bi znalo da kasnije, kada naiđe na probleme u širem socijalnom kontekstu, zna da ima sigurno mesto u porodici, gde ta osećanja moće da rasvetli i podeli.

Slađana Đorđević,
master psiholog, sertifikovani psihoterapeut